Home » Mnoga “srećna” lica depresije! Znamo li ih?

Mnoga “srećna” lica depresije! Znamo li ih?

Piše Nataša Lazukić
0 komentar

Koliko smo samo puta čuli onu narodnu „a činio/la se tako srećnim/om“. Da, vjerovatno zato što rijetki mogu nasulutiti šta se odvija u tuđoj glavi. Ili su namjerno slijepi jer im nivo ljudske empatije prema drugom biću nadrastaju vlastititi egomanijakalni porivi. I u većini slučajeva se svi sjete tog nekog „srećnog“ kad bude kasno. I nagrade za rad i djelo dođu kasno. Valjda je to tako jer brdoviti Balkan ima neko svoje računanje vremena i kaska za ostatkom planete, pa se podrazumijeva kao normalna stvar „akademsko“ kašnjenje u svakom smislu (nije ni čudo što smo donji na PISA testu).

blank

Depresija je onaj okorjeli, podmukli, tihi ubica koji ne gleda ni godine ni rod ni pol. Ne, nije mit. I nije za (pod)smijeh. Koliko se njih samo ogolilo pod heštegom #faceofdepression, a stotine nasmijanih lica. Koliko je stalo na crtu depresiji? Koliko su morali “galamiti” da bi ih neko čuo?

Kruže internetom izjave, sada već pokojne glumice, Nede Arnerić, o tome kako su ljudi prestali da joj se javljaju… Eto,  kao sramota ih bilo da uznemire bolesnika i pitaju kako je. Po meni je veća sramota okretati glavu i glumiti Kineza. Čemu tolika samodovoljnost? Zašto toliko izgovora kad je plemenitije biti čovjek.

Iako je toliko načina za komunikaciju u ovom vijeku, biće da nam fali više empatije. Prisutnosti. Osnovnog ljudskog “kako si”. Razgovora oči u oči. Podrške. Tolerancije. Edukacije. Svijesti da postoji stanje što se zove depresija. I da to nije samo „loš dan“ nego mnogo komplikovanije i ozbiljnije. I da se mora liječiti. Svakodnevno. Bez osuda i otaljavanja. Da treba postojati besplatna dostupnost psihoterapeuta. Ali ne onog koji će pisati recepte već “sa vrata” uz neslane komentare “nije tebi ništa”. A sve nam je već došlo do guše.

banner

Ljudi su prestali da mi se javljaju dok sam bila u bolnici da me ne bi uznemiravali. Kada sam došla iz bolnice, oni se i dalje nisu javljali, trebalo je da okrenem veliki broj telefona i svima kažem „Vi me ne uznemiravate, vi ste meni potrebni“, a ja sam okrenula samo nekoliko brojeva i čula istu priču: „Tvoj telefon je bio isključen, nismo mogli da te dobijemo“. Naravno da nisu mogli, jer sam bila dva i po meseca u bolnici, a tamo je na sreću, telefon zabranjen. Evo, sada sam tu, željna da se vratim u život pozorištu, na filmu i televiziji. Znam da imam šta da pružim“ – Neda Arnerić za magazin Gloria.

Koliko li je njih (ne)ljudi, (nadri)ljekara i svevidećih iz komšiluka baba Vangi samo odmahnulo rukom dok je čitalo novinske članke o njenom padu sa terase pod nerazjašnjenim okolnostima i uzimanju prevelike količine lijekova. Nije li sve to bio poziv u pomoć jedne žene od krvi, mesa i emocija? Očitije nije moglo! A da su bili neki “sočniji” tračevi, svi bi dotrčali.

Istina je da ni slava, luksuzan stan, naslovne strane, desetine lajkova ne mogu nadomjestiti nečije tuge, frustracije ni životne gubitke. A ljudi imaju tendenciju da se „slučajno“ sklone s puta kada su nekom najpotrebniji. Jer najlakše je biti dobar  u dobru dok pršti perje i sijaju reflektori. Iza kulisa je surova stvarost. Hronična usamljenost. Hronična oboljenja. Hronična osjetiljivost. Na pitanje “Šta bi poželela da ti dobra vila ispuni?”, Nedin odgovor je glasio: “Zamolila bih je da me učini manje osetljivom”.

A ja bih zamolila sve nas da izađemo iz tunela zabluda o tome da se to nešto može desiti nekom tamo u nekom Holivudu.

Prema podacima Svjetske zdravstvene organizacije, depresija postaje drugi svjetski zdravstveni problem. U Bosni i Hercegovini se, iako ne postoji registar oboljelih od depresije, godišnje proda blizu milion kutija antidepresiva, što iznosi blizu devet miliona maraka.

Depresija se preskupo plaća ako se pojedinac i cijelo društvo ne uhvate u borbu s njom. Oštro i efektno. Spremnošću da saslušamo, razumijemo i budemo uz depresivnu osobu. Mogućnošću liječenja koje treba da bude stručno i omogućeno svim kategorijama. Dosta nam je više crne hronike. I kilometarskih redova ispred zdravstvenih ustanova gdje se vazda “ganjanju papiri” a niko neće ni da nas pogleda ako ne donesemo “kesu”. Za promjenu bi bilo lijepo da se nešto promijeni! Za početak bar počnimo poštovati ljudski život, ne budimo pogani i zatucani.

Ostavite Komentar

Možda vam se svidja

blank
-
00:00
00:00
Update Required Flash plugin
-
00:00
00:00